Dolazila majci kad god bi je muž istukao a majka je nagovarala da se vrati: “Šta će reći komšiluk, šćeri?”

Čula sam; Prvi put nakon udaje, u šestom mjesecu trudnoće, prekoračila je roditeljski prag sva u suzama.
Trag skorene krvi na njenoj bluzi vrištao je da nešto ne valja.
-Udarcem mi je izbio zub, reče.
-A što te udario? Upita mater. -Nije valjda iz čista mira, tek tako?

 Znam ja tebe, šćer si mi. Ođe, evo ođe sam te nosila, govorila je pritiskajući šakama već godinama jalovu utrobu. -Ali, morala si ga nečim izazvat’. Niko haman normalan neće dić ruku na ženu, uz to još i trudnu, ako nije nečim isprovociran. Zato, govori sta si mu napravila, zapovijedi mater povišenog glasa. -Govori!!

-Ništa mama, Allaha mi. Kasnio je sa posla i ručak se ohladio, znaš da ne voli da jede hladno.
-A nisi mogla-nastavi mater-podgrijati. Pa kad je jadan i umoran već doš’o sa posla da bar jede ko čoek? Jer to je on tebi, čoek. Zapamti to. On je glava kuće.
Znas kako se kaže; teško onom kokošinjcu u kojem koke kukuriču?
-Ali, ništa mu nisam rekla…
-Začepi. Idi, umij se i vrati se svojoj kuci ko da ništa nije bilo.
Hajd sad, idi.

Šcer poge glavu i ne gledajuci u mater prošapta;
-Ja se majko tamo ne vracam. Hocu da se razvedem. Ne znaš ti njega… i ponovo briznu u plač.
Majku ko majku zabolješe suze djeteta te je zagrli mlako i kroz suze reče;

-Nemoj sine, sramota je. Šta ce komšiluk rec’? Zvat’ ce te raspustenicom a to dijete koje nosiš kopiletom. Jel to hoces?
Tim riječima otpravi mater svoju šcer nazad muzu.
Nije prošlo dugo, kadli se na vratima opet pojavi uplakana mlada.
Taj put nije joj izbio zub. Nije je ni udario.
Gurnuo je niz stepenice, pa nek se udara sama đe hoce. I ona i ono kopile koje nosi.
-Baš tako je reko’? upita stara.
-Haman tako majko. I ja se njemu više ne vracam.
-A đe se misliš vratiti? Ođe? Meni i babi na grbaču pa da na se cijeli komšiluk smije?
Ne more. Idi, umij se i vrati se svojoj kuci. Svom čoeku. Proci ce njega ta huja. Svi muški su ti taki. Smirit ce se čim mu rodiš sina. Viđet ceš,spominjat ceš ti mene, zapamti kad ti kazem. Znam ja najbolje.
Teška srca posluša, jadna, opet mater i vrati se svom dzelatu kao da nista pod milim Bogom nije bilo.

Za tri dana joj je jednim udarcem izbio još dva zuba jer je drhtavim rukama prosula fildzan kahve na njegovu nogu.
-Kučko, opekla si me, namjerno to radiš. BUM.

Treci put nije otišla da trazi pomoc matere.
Treci put, sva slomljena i uplakana stala je na most, sklopila oči, zagrlila stomak i skočila u nabujalu rijeku.

Na dzenazi, masa muškaraca klanjala je dzenazu.
U prvom safu, on, ozalošceni muz zene koja je “skrenula s pameti”.
Jadnik, šaputao je komšiluk, i dijete mu ludača odvede u smrt.
Nikad dzenneta očima ne viđela. Pu, sramota.. Kleli su i proklinjali.
Viđoh joj mater poslije dzenaze. Kleknula je na svjez mezar i plakala čupajuci sebi kosu.
Htjedoh joj prici i reci;
-Nemoj zeno, sramota je.
Sta ce narod rec’?
NAROD CE UVIJEK NESTO RECI..

Izvor:Ispovijesti.com