Da li ste nekad čuli, ili se možda baš vama desilo, da osećate simptome bolesti koju ima neko drugi, a ne vi? To se zove fizička empatija, a slično je i nekom obliku somatske hipohondrijaze, kada se pojave simptomi bolesti koju je pacijent potpuno umislio. Međutim, jedan oblik histerije (ovde ima kliničko, a ne kolokvijalno značenje) može biti toliko drastičan, da čovek bukvalno ostane nepokretan, a da je sve to rezultat psihičkog efekta na telo.
Veza između psihe i organizma, odnosno uma i tela, jača je nego što mislimo. Ali, mora da postoji složena i snažna motivacija, koja je pre svega podsvesna, da bi došlo do somatske realizacije umišljene bolesti. Kod većine hipohondara, ta motivacija je neka vrsta opravdanja, odnosno bekstvo od odgovornosti. To se najbolje vidi kod male dece koja kad krenu u školu, i kad ih pretrpaju obavezama za koje još nisu spremni, počnu da izmišljaju simptome bolesti. Ako je motivacija dovoljno jaka, mogu stvarno da dobiju temperaturu.
Kod hipohondara je situacija malo složenija. Njihovo stanje je često praćeno raznim drugim psihološkim poremećajima, od kliničke depresije do opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Međutim, u slučajevima somatske hipohondrijaze, ne radi se samo o umišljanju bolesti, već se zaista pojavljuju i simptomi umišljene bolesti.
Drugi oblik podsvesnog ispoljavanja simptoma neke bolesti jese fizička empatija. Svako ko je malo više empatičan, nekad je osetio tuđi bol, a čak i neempatični ljudi će napraviti bolnu grimasu kad vide nečije stradanje iako sami fizički ne osećaju nikakav bol.
Zbog empatije čovek može da poprimi i model ponašanja, pa čak i ponašanja izazvanog fizičkim ograničenjima. Postoji veoma interesan slučaj deteta koje je jako volelo svoju baku. Nekoliko puta majka je uhvatila dete kako hramlje. Pitala ga je da li ga nešto boli, čak ga vodila i na pregled, ali nije bilo nikakvog poremećaja. Kasnije su shvatili da je dete podsvesno pokupilo stil hodanja od bake, koja je imala jednu kraću nogu.
Koliko je misteriozna veza između uma i tela najbolje dokazuje primer devojke koja je postala paralizovana zbog ljubavi.
“Bila sam zaljubljena u paraplegičara, paralizovanog od pojasa naniže. Valjda sam podsvesno stvorila sliku da nas dvoje možemo da budemo zajedno jedino ako sam i ja paralizovana kao i on. Moja ljubav je stvorila toliko jaku motivaciju, da sam zaista počela da ispoljavam simptome.
Da ne bude zabune, nisam se pravila, niti bila svesna svega toga. Bila sam jako uplašena zbog svega i nisam shvatala šta mi se događa. Paralizovanost od struka naniže podrazumeva i da osoba ne oseća bol u tom delu, a ja sam prošla i kroz razna klinička ispitivanja čiji je rezultat bio – totalna paraliza. Zaista nisam osećala noge, iako nije postojao nikakav uzrok.
Bila sam na skeneru, magnetnoj rezonanci i svim potrebnim ispitivanjima. Fizioterapeuti koji su vežbali sa mnom nisu primetili ništa neobično. Bila sam tipičan slučaj paraplegije. Posle nekog vremena, i nekih promena u emotivnom stanju, samo sam ponovo prohodala, kao da se ništa nije događalo.
Posle svega što se izdešavalo, lekari i psiholozi su došli do zaključka da se radi o retkom obliku histerije, gde zbog jake mentalne motivacije telo počne da ispoljava simptome bolesti za koju ne postoji fizički uzrok.”
Izvor:stil.rs
Nema komentara:
Objavi komentar